Osnovna škola Kaštanjer Pula

Na prste

     Bilo je ljeto, vruće, sparno. Sve je treperilo u zraku. Ljetni praznici! Dugo sam ih čekao. Odmaranje, spavanje, kupanje s prijateljima, more...

   „Roko!”, čuo sam mamu kako me zove, a ja ne mogu ustati iz kreveta. Noge kao da su mi od željeza, teške i nepomične. Skupio sam snagu i lijeno ustao već pomalo ošamućen od vrućine koja je ispunjavala moju sobu.

    Dogovorili smo se ići na more: Luka, Marko i ja, na prvi dan ljetnih praznika. Prvi dan kupanja! Sve mi je odmah bilo lakše, pri samoj pomisli na to. Doručak na brzinu, spremanje ruksaka, kupaće na sebe i stižemo nas trojica, nerazdvojni još od prvog razreda. Završili smo peti i smatram da smo postali pravi dečki i da više nismo „bebači” kao oni u nižim razredima. Sada smo se toga riješili zauvijek i prošlo je vrijeme kada su nas zadirkivali dečki iz viših razreda.

   Lukina mama odvezla nas je na plažu. Ona je bila danas zadužena za nas. Ležala je na ručniku u šumarku, dalje od nas, pa smo se osjećali kao da smo sami.  More kao da je čekalo samo na nas. Mirno, modro, plavo, svjetlucalo je na suncu koje se ogledavalo u njemu. Koja ljepota!

   Marko je stavio svoje legendarne naočale za plivanje i prvi skočio u vodu. „Hajde dečki”, pozvao nas je, „voda je kao mlijeko!” Luka i ja stavili smo maske i skočili u vodu praveći se tako važni. Usput smo poprskali djevojčice koje su ležale na ručnicima tik uz more. „Koji luđaci!”, povikale su one.

    Osvrnuo sam se i po prvi put u životu zagledao u djevojčicu. Bila je starija od nas, šesti ili sedmi razred, sigurno. Duga plava kosa, velike plave oči. Nastavio sam plivati, no svaku sam se sekundu okretao prema plaži.

    „Daj Roko, dođi, što ti je ?”, Marko i Luka su me neprestano dozivali. Ništa im nisam rekao jer znam što bi se dogodilo. Ne bih mogao živ ostati od njih.

    Plivali smo, ronili i izvodili razna čuda koja su samo nama bila smiješna i zabavna.No, plavokosa djevojčica nije mi izlazila iz glave. Imao sam osjećaj da mi mozak kuha i od nje i od sunca. Jedva sam čekao da jedan od nas kaže da je vrijeme za sendviče i da izađemo iz vode. Po prvi put sam bio sretan kada sam vidio Lukinu mamu koja nas je zvala da izađemo iz vode.

    Srce mi je lupalo kao ludo, kao da će mi iskočiti u more. Morali smo proći pored nje, ustvari i nismo, ali sam ja to želio.„Da je poprskam vodom? Da joj zgazim ručnik?” Koje li mi sve gluposti nisu prolazile kroz glavu! Još samo par zamaha u vodi, još samo par koraka i... proći ću pored nje.

     Luka je mlatio perajama želeći djevojčice opet poprskati, ali ja to ovoga puta nisam htio. Ustala je gledajući u more, a ja sam išao prema njoj. Sada mi je izgledala još ljepše. Popeo sam se na prste želeći biti viši, pogledao u njene plave oči i – zabio se u Marka. On je, naravno, sve odmah „skužio”.

    „Što se događa? Na prste, na prste!” rekao je i prasnuo u smijeh, a onda se uozbiljio i prijateljski šapnuo: „Ne brini, sljedeće ćemo godine biti viši od nje.”

Prvi put sam se zaljubio.

Gregor Petrović, 6. r.

Osnovna škola Kaštanjer, Pula

Voditeljica: Mirjana Fiorido